Bršljana ima mnogo vrsta koji se sve više gaje kao sobne biljke u saksiji ili u cvetnim činijicama zajedno sa drugim ukrasnim biljkama. Ima vrsta koje se bitno međusobno razlikuju. Jedne su patuljaste sa sitnim ili grguravim lišćem, druge su boje lišća tamno-zelene, svetlo-zelene, šarene, tj. sa belo-zelenim lišćem, a neke čak po obliku i ne liče na bršljan. Za najlepše se smatraju vrste sa šarenim i belo prugastim lišćem, ali su one mnogo osetljivije. Zahtevaju više toplote, vlažnog vazduha i svetla. Kod nekih je rast džbunast, dok su druge vrste izrazito puzave. Mada je bršljan vrlo skromna biljka, naročito onaj sa zelenim lišćem, ipak mu je potrebna nega. Zahteva zasenjeno svetlo mesto, svež i vlažan vazduh, a leti redovno, ali ne obilno zalivanje.

Detaljnije „Bršljan“

Mnoge bilbergije mogu se uzgajati kao kućne biljke, ali ova vrsta je najotpornija i najlakše ju je održavati. Sivo zeleno lišće raste do 30 cm, a nekada se razvija u veliki žbun. Viseći cvetovi koji su zanimljiva mešavina ružičaste i žućkasto zelene boje vise ispod dugih upadljivih ružičastih listića. Pod uslovom da je biljci toplo i da je zalivena cvetaće skoro čitave godine ali najviše tokom blagog proleća i leta.
 Svetlost: bilbergiji treba mnogo svetla da bi dobro cvetala. Može da bude izložena direktnoj sunčevoj svetlosti nekoliko sati u toku dana.

Detaljnije „Bilbergija“

Begonija vodi poreklo iz J. Amerike i Indije. Begonija ima preko 1.000 vrsta, i svake godine strani proizvođači cveća lansiraju nove varijetete sa izvanredno lepim bojama cveta i listova. Većina njih dobro uspeva u toploti i vlažnom vazduhu. Neke vrste ne podnose direktno sunce, ali je za njihovo uspešno gajenje potrebna toplota, svetlost, rastresita, laka i uvek vlažna zemlja. Begoniju rex doneo je u Evropu, 1859. godine Švajcarac Ghiestragt iz Meksika. Ima divno šareno lišće raznovrsnih boja – crvene, zelene, bele, srebrne i šarene. Cvet joj je sitan i neugledan. Veoma dobro napreduje samo tamo gde ima dovoljno vlažnog vazduha i gde nije izložena jakom suncu. Kada se dobro razvije u povoljnim okolnostima lišće joj je veliko, pa joj je potrebno i mnogo mesta.

Detaljnije „Begonija rex“

Balsamina je poreklom iz Afrike. Cveta skoro celu zimu na sunčanom prozoru. Voli toplu prostoriju, ali ne i previše vlažan vazduh i prevelike saksije. Leti je treba smestiti na zaklonjeno mesto, jer ne podnosi direktno sunce. Inače je veoma otporna i skromna sobna biljka i lako se množi reznicom od starog korena i semena. Reznice se brzo užiljavaju. Njena stabljika kao i peteljka su vrlo sočne, krte sa zelenim i bakarnim lišćem, a boja cvetića može biti bela, crvena, a najčešće je ružičasta. Zimi se mora oprezno zalivati, jer brzo truli od prevelike vlage, kao i od nedovoljnog svetla i toplote. Za vreme rasta i cvetanja treba je redovno, svakih 10 dana prihranjivati veštačkim đubrivom.. Balsamini najbolje odgovara stalna sobna temperatura od 15 do 18°C, pošto je ona tropska biljka; ne podnosi nižu temperaturu ispod 12°C. Traži manje saksije i laku zemlju. Presađuje se svake godine u proleće.

Ta biljka, koja potiče iz Australije i sa Novog Zelanda, tek se u novije vreme počela uzgajati kao sobna biljka. Ona podnosi slabo osvetljenje i umerenu hladnoću, pa ako raste u dobrim uslovima, ubrzo postaje veoma lep primerak.  Naraste dva do četiri metra, a u širinu 120 – 140 cm. Često je zovu “ kišobran – drvo“ zbog načina kako stoje njeni listovi. Pripada porodici Araliaceae, a ime je dobila po J. C. Scheffleru, botaničaru iz Gdanjska. Poznata je i pod imenima Heptapleurum i Brassaia. Najčešće se uzgaja Schefflera actinophylla.
 
    Dok je mala izgleda kao „ružno pače“, jer joj listovi nisu u srazmeri sa peteljkama. Međutim, kad naraste iznad 60 cm postaje skladnija. Dok su mladi, listovi imaju samo tri liske. Listovi odrasle biljke imaju 5 režnjeva.

Detaljnije „Šeflera“