Ananas je vrlo pogodna sobna biljka, a posebno su lepi šareni varijeteti. Pripada porodici bromelijacea, a potiče iz Brazila, odakle je donešen u Evropu krajem 17 veka. Nekih tridesetak godina posle uzgajao se u staklenicima u Engleskoj zajedno sa grejpom i pomorandžama i davao plodove koji su bili poslastica za bogataše. Za razliku od drugih bromelijacea, ananas raste na zemlji i upija vodu i hranu iz tla na uobičajeni način. Kada biljku obrađujete morate biti vrlo oprezni jer su listovi oštro nazubljeni pa mogu poderati i odeću i kožu.
U kući se uzgajaju tri varijeteta. Ananas Comosus ima zelene i uske listove i obilno stvara plodove, Ananas Comosus „Variegatus“ ima manje, šire listove, koji su upadljivo prugasti i stvaraju savršenu rozetu. Mnogo ređe donosi plod. Ananas Bracteatus „Triatus“ mnogo je veća biljka nego prethodne dve, takođe sa prošaranim listovima. Često donosi poluružičaste plodove, koji se lepo ističu naspram žutih i zelenih listova.
Za ovu vrstu cveća treba znati da ima svoj period mirovanja. Amarilis ima lukovicu, dugo uzano lišće i čvrstu uspravnu stabljiku koja nosi krupne i veoma lepe cvetove. U Evropu je donet iz Južne Amerike pod imenom Amaryllis aulicum posle Prvog svetskog rata. Prvi cvet mu je veoma lep i liči na trubu. Cvetovi mogu biti crveni, krem, roza, beli i prugasti. Cveta u aprilu ili maju. Nega i gajenje Amarilisa je jednostavna i laka. U zimu ili rano proleće zasadi se plitko (tako da bude samo pola lukovice u zemlji) u saksiju, u laku zemlju, najbolje klijališnu i stavi na toplo mesto (20 do 25°C). Tu sada počinje da “tera“ (klija). Kada malo izraste (nikako pre) treba početi sa zalivanjem, i to na način što se ispod saksije stavi tacna u koju se naliva voda. Saksija se stavlja na svetlo mesto, gde prvo istera cvet, pa onda lišće. Što više raste više ga treba zalivati i češće prihranjivati. Naročito je važan postupak sa biljkom posle precvetavanja.
Alokasije nije jednostavno gajiti zato što su im neophodni vlaga i puno toplote. Ako uspete da je odgajite, imaćete fantastičnu biljku sa krupnim, rebrastim i upadljivo prošaranim listovima. Dobro uzgajana biljka može da dostigne visinu od 50cm. U hladnim uslovima listovi mogu da otpadnu, ali čim otopli, za dan-dva izrašće novi listovi iz podzemnog korena (rizoma).
Akalifu gustom i žbunastom čine listovi i paperjaste rese. Akalifa ima natubljene listove i crvene rese koje mogu biti duge do 40 cm i rastu tokom celog leta. Biljka može da izraste do 1,5m, ali je možete potkresati u proleće ili jesen da bi bila manja. Svetlost: Da bi biljka imala upadljive svetove i lepo obojene listove obezbedite joj dovoljno svetlosti.
Najveća vrednost aglaoneme je njeno srebrnasto prošarano lišće vrlo gustog rasta, koje svojim izgledom unosi u prostorije dašak egzotike. Osim toga, veoma je skromna biljka, nije joj potrebno svetlo stanište, a dobro podnosi tople prostorije. Aglaonema pripada porodici kozlaca (Araceae). Njena pradomovina su tropske prašume Malajskog arhipelaga. Nije stoga nikakvo čudo što dobro podnose toplotu i čak zahtevaju visoku vlažnost vazduha. Kroz gusti lisnati pokrov tropskih prašuma ne uspeva proći direktna sunčana svetlost, nego samo raspršeno (difuzno) osvetljenje. Imate li to na umu pri izboru staništa i nege, nećete mnogo pogrešiti. Pravilo je – svetlo, ali polusenovito. Ustreba li zaštitite biljku od direktnog sunca. Postavljena na takvo mesto, razviće bujno srebrnasto lišće prošarano zelenim. Listovi su kopljasti na 5 do 20 cm dugim peteljkama.
