Vriseja pripada zajednici sobnih biljaka. Gaji se u saksiji zbog veoma lepog lišća. Listovi su 20 cm dugački, 4 do 5 cm široki, debeli i tvrdi, jezičasti, pravilno i veoma lepo povijeni, plavičasto-zeleni posuti srebrnastim pepeljkom, sa belim trakama popreko i tako poređani stavaraju veliku rozetu i levak, iz kojeg izbija oko 30 cm visoko cvetno stablo. Cvet je krupan, u obliku zagasitog, crvenog ili žutog klasa, sa zelenim vrhom. Cvet može i više meseci da se održi.

Razmnožavanje ove biljke je veoma teško, jer traži posebne uslove, pa je bolje i jednostavnije kupiti gotovu biljku i dalje je negovati. Najbolje uspeva i dobro se drži u propusnoj rastresitoj mešavini zemlje. Zalivati je treba umereno, a povremeno i prihranjivati. Za vreme toplih dana leti i zimi u toploj prostoriji takođe je treba češće orositi čistom, mlakom vodom. Od promaje je treba naročito čuvati.

Biljke iz porodice ananasa (Bromeliaceae) cvetaju najčešće samo jednom, a zatim odumiru. Pre toga se naravno, pobrinu za “potomke“. I tilandsija u tome nije nikakav izuzetak. Tilandsija je ukrasna, graciozna biljka iz porodice ananasa, koja se oblikom rasta i malom vlastitom težinom vrlo dobro prilagodila epifitnom načinu života. O broju vrsta tilandsija, koje su rasprostranjene po tropskim i suptropskim područjima Severne, Srednje i Južne Amerike, još uvek postoje brojne nejasnoće. Govori se o najmanje 150, pa sve do nekoliko stotina vrsta.

Detaljnije „Tilandsija“

Streptokarpus ima srednje krupne, zvonaste cvetove, čisto bele, tamno-plave, ružičaste, ljubičaste i bele sa crvenim prugama, dok je unutrašnja šupljina cveta tamnija. Cvetna stabla visoka su 10 do 12 cm i nose po dva ili tri uspravna cveta. Lišće je izduženo, naborano, tamno-zeleno. Visina biljke je do 20 cm, a prečnik je najmanje 20 cm. Streptokarpus je sličan gloksiniji i pripada takođe botaničkoj porodici Gesneriaceae. Ima gomoljicu koja potpuno gubi list kao gloksinija, pa je zato i zimi treba umereno zalivati. Ako je ne bi zalivali gomoljica bi se osušila i propala. Preko zime biljku treba smestiti na svetlo mesto, u toplu prostoriju od 14 do 16°C.

Detaljnije „Streptokarpus“

Kao lončanica stefanotis se najčešće uzgaja kao venac oko obruča od žice. Pripada grupi mirisnih cvetnica. Da bi ponovo procvetao, zahteva veliku pažnju. U svojoj pradomovini, na ostrvu Madagaskaru, stefanotis raste kao zimzelena povijuša. Početkom 19 veka donesen je u Evropu i odmah je pobudio veliko zanimanje. To nije nimalo čudno jer se i danas ubraja među naše najlepše sobne biljke.

 Tanke stabljike stefanotisa mogu biti duge i po nekoliko metara i ukoliko se ne oblikuju da rastu u vencu, potrebno im je osigurati oslonac za penjanje. Cvetovi će se pojaviti od maja nadalje, a u staklenicima se može “prisiliti“ na cvetanje u bilo koje vreme određenim postupcima i primenom veštačke rasvete.

Detaljnije „Stefanotis“

Ova sobna biljka ne zahteva naročitu negu. Za vreme vegetacije najbolje uspeva na svetlom mestu, kraj prozora. Spatifilijum je biljka koja je u proseku visoka 30 do 40 cm, sa zašiljenim, kožastim zelenim listovima na dugačkim drškama. Cvet je čisto beo. Za vreme rasta treba je obilno zalivati ustajalom vodom i češće prihranjivati tečnim hranjivima. Kad precveta ne treba je prisiljavati na dalji rast, jer izvesno vreme mora da se odmara pa se radi toga postepeno sve manje zaliva. Na kraju, zalivanje sasvim prestaje. Za vreme mirovanja biljka se može izneti iz sobe, napolje, na svetlost, ali na mesto malo izloženo suncu. Tako ostavljena, ona će se posle jednog ili dva meseca skoro i bez zalivanja uspavati. Ovo mirovanje je nužno, jer bi bez njega, u buduće, cvetala teško preko zime.

Detaljnije „Spatifilijum“