Oduševljenje za egzotične biljke zahvatilo je najpre aristokratiju severne Evrope u 16 veku. Kako ti dragoceni uvozni artikli ne bi uginuli od hladnoće na koju nisu navikli, vlasnici su za njih gradili „zimske kuće“ – velike šupe, u kojima su bile postavljene peći. Tu je biljkama pretila veća opasnost da ih ubije dim iz peći nego vremenske prilike.
 
    U 17 veku nastala je pomama za uzgojem pomorandži i za njih je trebalo osigurati zaštitu zimi. Najpre su to bile drvene zgrade, koje su se podizale svake jeseni i rušile u proleće. 1620 godine jedna je sagrađena za Electora Palatina iz Heidelberga kako bi zaštitila 430 stabala. Nakon kratkog vremena te su privremene oranžerije zamenjene stalnim, često veoma lepim zgradama od kamena. U nekima su bili i saloni za bankete.

Detaljnije „Staklenici“

Sakupljači biljaka donosili su biljke kući: tada su ih uzgajivači počeli menjati. Da bi zadovoljili želje kupaca za novim biljkama, mnogi rasadnici pomagali su finansiranje ekspedicija ili su slali svoje skupljače, ali njihova najvažnija uloga bila je u „poboljšavanju“ onoga što su doneli sakupljači biljaka. To je obično značilo uzgoj biljaka sa većim i lepšim cvetovima i sa upadljivim lišćem. Kao rezultat toga, mnoge današnje sobne (kao i vrtne) biljke jedva se mogu prepoznati kao potomci svojih divljih predaka. Čak i biljke koje su se uzgajale davno pre nego što ih je upoznao Zapad – posebno u Kini i Japanu – pretrpele su velike promene. To se postizalo na dva načina, od kojih su i jedan i drugi vrlo daleko od Darwinove teorije prirodne selekcije. Jedna metoda, ona najranija, sastojala se u tome da se odaberu najatraktivnijesadnice izrasle iz semena izvorne biljke i da se iz njih dobije seme. Nakon toga sledi dalja selekcija. Druga je metoda bila da se proizvede hibridna biljka što je praktično značilo ukrštavanje različitih vrsta istog roda. Međutim 1717 godine Thomas Fairchild, botaničar i vlasnik rasadnika u Londonu proizveo je prvi hibrid između karanfila i turskog klinčića. Taj uspeh ga je zabrinuo jer se kao pobožan čovek bojao da se takmiči sa Stvoriteljem.

Detaljnije „Uzgajivači“

Skupljačima bilja, sudeći prema prikazima njihovih ekspedicija, pretili su brodolomi, napadi naoružanih razbojnika, pljačke ili zarobljavanja. Padali su sa planina, izlagali se riziku da budu ubijeni i pojedeni i vrlo često su bili izujedani od komaraca. Izvršavali su samoubistva, utapali se, umirali od tuberkuloze, kolere, i malarije, a jedan je čak pao i ubio se dok je kao mesečar hodao u snu. Neki su nalazili utehu u piću, opijumu ili ženama, drugi su postali čudaci ili pustinjaci. Neobično je da su uopšte uspeli doneti biljke kući.
 
    Međusobno su se jako razlikovali ali zajednička im je bila strastvena ljubav prema biljkama, mnogo više nego uzbuđenje traganja – iako je i ono, naravno, bilo prisutno. Poznati sakupljač bilja nazvan „Kineskim Wilsonom“ rekao je da se sve nedaće zaboravljaju „jer živeo sam u nepreglednim dvoranama prirode i ispijao njena zadovoljstva“.

Detaljnije „Sakupljači“

Potraga za sobnim cvećem duga je priča o izvanrednom ljudskom trudu. Na zidovima hrama egipatskog faraona Tutmosa trećeg u Karnaku nalaze se rezbarije koje prikazuju gotovo tri stotine biljaka donesenih kao ratni plen sa vojnog pohoda na Siriju, koji se odigrao 5000 godina pre naše ere. Retki su tako rani zapisi, ali zna se da su to u prvom redu bile biljke namenjene za hranu i druge korisne svrhe. U poslednjih 500 godina botaničari i hortikulturni radnici traže biljke u interesu nauke i za potrebe vrtlara. Njihova istraživačka i skupljačka volja ne poznaje granice.
 
    Rano u 17 veku dva Johna Tradescanta vrtlari kralja Charlesa prvog, zaslužni su za donošenje mnogih biljaka u Englesku. Otac ih je donosio iz Rusije, a sin iz Virginije. Uvezli su ukusno voće, cveće, kao što su floks, lupina, pasiflora i drveće na primer ariš i tulipanovac. Kasniji istraživači koji su išli u tropske zemlje, doneli su sa sobom biljke koje je trebalo uzgajati u staklenicima. Od njih su se razvile mnoge današnje sobne biljke.

Detaljnije „Istorija sobnog cveća“