Begonija vodi poreklo iz J. Amerike i Indije. Begonija ima preko 1.000 vrsta, i svake godine strani proizvođači cveća lansiraju nove varijetete sa izvanredno lepim bojama cveta i listova. Većina njih dobro uspeva u toploti i vlažnom vazduhu. Neke vrste ne podnose direktno sunce, ali je za njihovo uspešno gajenje potrebna toplota, svetlost, rastresita, laka i uvek vlažna zemlja. Begoniju rex doneo je u Evropu, 1859. godine Švajcarac Ghiestragt iz Meksika. Ima divno šareno lišće raznovrsnih boja – crvene, zelene, bele, srebrne i šarene. Cvet joj je sitan i neugledan. Veoma dobro napreduje samo tamo gde ima dovoljno vlažnog vazduha i gde nije izložena jakom suncu. Kada se dobro razvije u povoljnim okolnostima lišće joj je veliko, pa joj je potrebno i mnogo mesta.

Detaljnije „Begonija rex“

Balsamina je poreklom iz Afrike. Cveta skoro celu zimu na sunčanom prozoru. Voli toplu prostoriju, ali ne i previše vlažan vazduh i prevelike saksije. Leti je treba smestiti na zaklonjeno mesto, jer ne podnosi direktno sunce. Inače je veoma otporna i skromna sobna biljka i lako se množi reznicom od starog korena i semena. Reznice se brzo užiljavaju. Njena stabljika kao i peteljka su vrlo sočne, krte sa zelenim i bakarnim lišćem, a boja cvetića može biti bela, crvena, a najčešće je ružičasta. Zimi se mora oprezno zalivati, jer brzo truli od prevelike vlage, kao i od nedovoljnog svetla i toplote. Za vreme rasta i cvetanja treba je redovno, svakih 10 dana prihranjivati veštačkim đubrivom.. Balsamini najbolje odgovara stalna sobna temperatura od 15 do 18°C, pošto je ona tropska biljka; ne podnosi nižu temperaturu ispod 12°C. Traži manje saksije i laku zemlju. Presađuje se svake godine u proleće.

Ta biljka, koja potiče iz Australije i sa Novog Zelanda, tek se u novije vreme počela uzgajati kao sobna biljka. Ona podnosi slabo osvetljenje i umerenu hladnoću, pa ako raste u dobrim uslovima, ubrzo postaje veoma lep primerak.  Naraste dva do četiri metra, a u širinu 120 – 140 cm. Često je zovu “ kišobran – drvo“ zbog načina kako stoje njeni listovi. Pripada porodici Araliaceae, a ime je dobila po J. C. Scheffleru, botaničaru iz Gdanjska. Poznata je i pod imenima Heptapleurum i Brassaia. Najčešće se uzgaja Schefflera actinophylla.
 
    Dok je mala izgleda kao „ružno pače“, jer joj listovi nisu u srazmeri sa peteljkama. Međutim, kad naraste iznad 60 cm postaje skladnija. Dok su mladi, listovi imaju samo tri liske. Listovi odrasle biljke imaju 5 režnjeva.

Detaljnije „Šeflera“

Azaleje su najprefinjenije sobne biljke koje cvetaju zimi. Biljke koje kupujemo oko nove godine nazivaju se obično Azalea indica, iako je njihovo pravo ime Rhododendron simsii. Potiču iz Kine gde su prvi put nađene 1708 godine. Kao i druge Azaleje ona pripada porodici Rododendrona, koja ima oko 500 vrsta rasprostranjenih po Evropi, Aziji, Severnoj Americi i Australiji. Uz posebnu negu možemo ih održati neko vreme unutra, ali one zahtevaju vlažnu atmosferu i ako se barem jedanput dnevno ne prskaju vodom ubrzo gube lišće. Te se biljke pretežno uzgajaju u područjima sa bogatim tresetnim tlom koje pogoduje njihovom rastu. One prirodno cvetaju u proleće ali ih se može podstaći na cvetanje i u zimskim mesecima. Nisu otporne i ne mogu se stalno držati u vrtu ako postoji ikakva opasnost od mraza. Međutim leti ih morate posaditi vani ako ih želite održati za sledeću godinu. Sporo rastu pa su zbog toga veoma skupe. Veće biljke mogu se dobiti u različitim oblicima – kao piramida, standard ili polu-standard.

Detaljnije „Azaleja“

Aukuba je doneta iz Japana. To je zimzelena, otporna i džbunasta biljka, veoma je pogodna za ukrašavanje balkona, terasa, verandi i hodnika. Ima veoma skromne zahteve i lako se gaji. Može da raste i napolju, u baštama, a može se gajiti i kao živa ograda, jer dobro podnosi šišanje-orezivanje. Lišće joj je ovalno, kožasto, zelene boje, a kod mnogih vrsta žuto-prskano. Starija biljka cveta u proleće i ima male neupadljive cvetiće. Prezimiti može u podrumu ili u hladnoj prostoriji, na temperaturi od 4 do 6°C. Leti voli otvoreno mesto i vazduh, naročito lepo uspeva u blagoj hladovini. Odrasla biljka nije osetljiva na promaju, pa može i lošije mesto dobro da podnese. Može se i orezati prema potrebi, da bi bila što bujnija i što lepšeg oblika.
 
    Presađuje se u rano proleće u baštensku zemlju izmešanu sa peskom, koja nije bogata biljnom hranom, da se ne bi izgubile žute tačkice sa njenih šarenih listova. Kod presađivanja treba paziti da joj se ne povredi mesnati koren, koji je dosta osetljiv. Leti za vreme vegetacije treba je obilnije zalivati i povremeno prskati čistom ustajalom vodom, a prihranjuje se svakih 10-ak dana. Razmnožava se semenom i reznicom, koje se užiljava sporo ali sigurno.