Lavanda je višegodišnji, otporan, zimzelen gust žbun, sa uspravnim svetloljubičastim cvetovima u obliku klasa. Raste na sunčanom staništu i dobro propusnom zemljištu. Predstavlja dobar žbun za niske žive ograde. Poreklom je sa Sredozemlja. Razmnožava se setvom semena u proleće. Bere se leti i čuva i suši na vazduhu. Lavanda se najčešće koristi u farmakologiji, u proizvodnji preparata za negu tela. Cvetovi se koriste u potpuriju, lanenim mirisnim kesicama, biljnim jastucima i čaju. Mogu i da se kristališu. Ovom biljkom aromatizuju se vinsko sirće i maslinovo ulje. Kao začin koriste se sitno naseckani listići, sveži ili sušeni.

Kurkuma je trajnica iz porodice đumbira. Naraste od 60 do 100 cm. Grupe bledožutih cvetova okružene su velikim kopljastim listovima. Koren je krtolast rizom aromatičnog mirisa i ukusa. Iznutra je žutonarndžaste boje. Uspeva u područjima sa vrućom i vlažnom klimom i laganim zemljištem. Potiče iz južne Indije i Indonezije, a gaji se u jugoistočnoj Aziji, Australiji i Peruu.

Istorijat:
 
    Od pradavnog vedskog doba, pre 4000 godina, kurkuma se koristila kao začin. Zauzimala je značajno mesto u hinduističkim obredima. Još uvek se njome boji verska odeća. U biblijskim vremenima upotrebljavala se kao miris i za začin. U srednjem veku kurkumu su zbog

Detaljnije „Kurkuma“

Koriander je samonikla i kultivisana biljka iz porodice štitarki. Biljka je jednogodišnja, ali ponekad nastavi da raste i u drugoj godini. Naraste do 60 cm. Stabljika je razgranata, okrugla i sitno izbrazdana. Donji listovi su široki i nazubljeni, a gornji perjasti. Cvetovi su štitasti, beli i svetlo ružičasti.

Potiče iz sredozemlja i sa Bliskog istoka. Gaji se u mnogim zemljama umerenog klimatskog područja. Gaji se od davnina. Pominje se na egipatskim papirusima i u Bibliji. Jevreji su korijander stavljali u kolače. Kinezi su verovali da daje besmrtnost. U srednjem veku stavljali su ga u ljubavni napitak.

Detaljnije „Korijander“

Kleka (borovica, brinje) je žbunast četinar iz porodice čempresa. Uz najrašireniju vrstu, običnu kleku, postoji još mnogo drugih vrsta. U našim krajevima najpoznatije su smreka, klečica, gluhaćuša i somina. Listovi su igličasti, a cvetovi žuti. Plodovi su bobice, koje rode samo na ženskim žbunovima. Žbun naraste do 3m. Biljka je raširena po čitavoj Evropi, severnoj Aziji, Severnoj Americi i severnoj Africi. Zasadi kleke brojni su u Mađarskoj.

Narodna tradicija puna je tajanstvenih i mitoliških predanja vezanih za kleku. Smatralo se da će onoga ko bezobzirno poseče klekino drvo neminovno stići nesreća. Verovalo se, takođe, da grančica kleke na šeširu štiti od povreda. Kao začin upotrebljavaju se sušene ili sveže bobice. Bobicama je potrebno i do tri godine za dozrevanje, da od zelenih postanu braonljubičaste. Ubrane bobice se suše. Pomalo su smolaste, slatkastog, balsamičnog mirisa. Ukus im je oštar i opor. Aroma je izrazitija kod biljaka koje rastu južnije.

Detaljnije „Kleka“

Kim (kimelj, kumen, kumin) je dvogodišnja biljka iz porodice štitarki. Listovi su dvostruko rasperjani sa mnogo sitnih pršljenastih listića. Cvetići su beli i ružičasti. U štitastoj cvasti javljaju se sredinom leta. Plodovi su nepucavci. Raspadaju se na dva dela kada su zreli. Plodove često nazivaju semenkama, što je pogrešno. Stabljika je četvorougaona i razgranata. Naraste od 30 do 100 cm.
 
    Potiče iz srednje Evrope i Azije, a gaji se u Holandiji, Nemačkoj, istočnoevropskim zemljama i Egiptu. Malo-pomalo nestaje sa naših livada jer se trava kosi pre nego što kim dozri, u drugoj godini. Kim je najstariji začin u srednjoj Evropi. Pronađen je u ostacima hrane iz kamenog doba i u egipatskim grobnicama. Nalazi se i u nekim prevodima Biblije, ali zapravo, zbog greške u prevodu: naime, u Bibliji se pominje kim, a trebalo bi da piše kumin.

Detaljnije „Kim“