Kleka (borovica, brinje) je žbunast četinar iz porodice čempresa. Uz najrašireniju vrstu, običnu kleku, postoji još mnogo drugih vrsta. U našim krajevima najpoznatije su smreka, klečica, gluhaćuša i somina. Listovi su igličasti, a cvetovi žuti. Plodovi su bobice, koje rode samo na ženskim žbunovima. Žbun naraste do 3m. Biljka je raširena po čitavoj Evropi, severnoj Aziji, Severnoj Americi i severnoj Africi. Zasadi kleke brojni su u Mađarskoj.

Narodna tradicija puna je tajanstvenih i mitoliških predanja vezanih za kleku. Smatralo se da će onoga ko bezobzirno poseče klekino drvo neminovno stići nesreća. Verovalo se, takođe, da grančica kleke na šeširu štiti od povreda. Kao začin upotrebljavaju se sušene ili sveže bobice. Bobicama je potrebno i do tri godine za dozrevanje, da od zelenih postanu braonljubičaste. Ubrane bobice se suše. Pomalo su smolaste, slatkastog, balsamičnog mirisa. Ukus im je oštar i opor. Aroma je izrazitija kod biljaka koje rastu južnije.

Detaljnije „Kleka“

Kim (kimelj, kumen, kumin) je dvogodišnja biljka iz porodice štitarki. Listovi su dvostruko rasperjani sa mnogo sitnih pršljenastih listića. Cvetići su beli i ružičasti. U štitastoj cvasti javljaju se sredinom leta. Plodovi su nepucavci. Raspadaju se na dva dela kada su zreli. Plodove često nazivaju semenkama, što je pogrešno. Stabljika je četvorougaona i razgranata. Naraste od 30 do 100 cm.
 
    Potiče iz srednje Evrope i Azije, a gaji se u Holandiji, Nemačkoj, istočnoevropskim zemljama i Egiptu. Malo-pomalo nestaje sa naših livada jer se trava kosi pre nego što kim dozri, u drugoj godini. Kim je najstariji začin u srednjoj Evropi. Pronađen je u ostacima hrane iz kamenog doba i u egipatskim grobnicama. Nalazi se i u nekim prevodima Biblije, ali zapravo, zbog greške u prevodu: naime, u Bibliji se pominje kim, a trebalo bi da piše kumin.

Detaljnije „Kim“

Karanfilić (klinčić) je malen, osušen pupoljak tropskog zimzelenog drveta iz porodice mirta. Drvo kupastog oblika naraste do 12 metara. Listovi su mali, eliptični, kožasti i veoma aromatični. Cvetovi su grimizni. Potiče iz severnih Molučkih ostrva (Indonezija). Gaji se u tropima. Najveći proizvođač je Zanzibar.

Karanfilićem se trgovalo u pradavna vremena. Pominje se u zapisima iz 200. godine.p.n.e. sa carskog dvora dinastije Han u Kini. Dvorjani bi na prijemima kod cara grickali karanfiliće kako bi im mirisao dah. Arapski trgovci prodavali su karanfilić Rimljanima. Otvaranjem pomorskih puteva Portugalci stvaraju trgovački monopol, zatim monopol preuzimaju Holanđani, a u 18. veku razbijaju ga francuski krijumčari. U Napulju se karanfilić koristio kao afrodizijak. Dosta dugo su potrebe za biberom i karanfilićem bile jednake.

Detaljnije „Karanfilić“

Iris „florentina“ (perunika) je otporna trajnica sa žućkasto- belim cvetovima i sabljastim listovima. Traži osunčan položaj i dobro propusno zemljište. Sadi se tako da rizomi budu delimično izloženi.Razmnožava se deljenjem rizoma u kasno leto. Debeli rizomi razvijaju miris ljubičice nakon sušenja i dužeg skladištenja. Oni su osnova za upotrebu kao parfemski fiksator u potpuriju i lanenim mirisnim kesicama.

Gorka pomorandža je stablo koje raste divlje u jugositočnoj Aziji, a kultivisano je Sredozemlju. Korica ploda upotrebljava se za izradu oranžeta. Pod pritiskom se kandira u šećernm rastvorima sve jače koncentracije. Aromatična je i gorko – slatka. Upotrebljava se za začinjavanje kolača i slatkih jela kao i u proizvodnji marmelade i biljnih likera. Esencijalnim uljem aromatizuju se parfemi i bombone.