Bosiljak je osetljiva jednogodišnja biljka iz porodice usnatica. Potiče iz Indije a raširen je posvuda u umerenom klimatskom području. Poznati su zasadi u Kalifroniji. Slatki bosiljak raširen je kao saksijska biljka. Postoji više vrsta bosiljka, uključujući žbunasti bosiljak poreklom iz Južne Amerike i Grčki bosiljak visine do 20 cm. Indijci su verovali da je bosiljak natopljen božanskom esencijom i bio je posvećen bogu Višnuu. Sa bosiljkom se zaklinju na sudu. Nakon vaskrsnća na grobu Isusa Hrista nađen je bosiljak, pa se u pravoslavnim crkvama upotrebljava za pripremu svete vodice, a posude sa bosiljkom drže se ispred oltara. Na Haitiju je posvećen paganskoj boginji ljubavi Erzuliji. U ruralnom Meksiku ponekad ga nose u džepovima da privuče novac. Ime mu dolazi od Grčkog Basilicos – kraljevski.

Detaljnije “Bosiljak”

Četrun je stablo koje raste u Sredozemlju. Plodovi su naborani i veliki. Miris i ukus podsećaju na limun. Imaju malo soka. Od debele kore ploda proizvodi se citronat. Kora se kandira pod pritiskom u šećernom rastovru. Zelene je boje sa kristalićima šećera na površini. Citronat se koristi za kolače.

Šafran je biljni rod trajnica iz porodice perunika. U rodu ih ima stotinak vrsta. Kod nas raste oko petnaest vrsta šafrana. Iz lukovice rastu uski listovi, slični travi. Cvetovi su plavo-ljubičasti, žuti, beli, i veliki. Svaki cvet ima tri duga crvena prašnika koji štrče iznad cveta. Po tome se razlikuju od otrovnog jesenjeg mrazovca. Trodelni tučkov žig je intezivne žute boje i od njega se dobija začin. Naraste do 15 cm. Potiče iz Sredozemlja, a najveći uzgajivači su Španija i Indija.

 Glasnik bogova Hermes ranio je svog prijatelja, smrtnika Krukosa. Tamo gde je pala kapljica njegove krvi izrastao je šafran. Reč „šafran“ dolazi iz arapskog jezika i znači „žut“.

Detaljnije “Šafran”

Đumbir je trajnica iz istoimene porodice Zingiberaceae. U porodici đumbira ima više stotina vrsta. Naraste do 1,5m. Listovi su dugi, kopljastog oblika. Cvetovi sa ljubičastim prugama, sterilni su, mirisni i beli. Rizom je debeo, kvrgav, vlaknast i aromatičan. Potiče iz Indije i Kine. Gaji se svuda u tropskom i suptropskom klimatskom području, a najveći proizvođač je Indija. Od davnina se koristi u kineskoj medicini. Pominje ga i Konfučije. Arapi su ga poznavali pa se pominje i u Kuranu. Evropom se širio u 9. veku. Bio je veoma popularan, pa su ga stavljali na sto, kao so i biber. Đumbir je jedan od osnovnih začina azijske kuhinje.

    Kod nas je svež koren više dostupan u novije vreme. Mleven koren dodaje se medenjacima, kolačima, keksima, likerima i sirupima, naročito u Engleskoj, istočnoj Francuskoj i Holandiji. U Indijskoj i Pakistanskoj kuhinji đumbirom se začinjavaju skoro sva jela. Od mladih, zelenih rizoma priprema se sirup. Pravi se i đumbirovo pivo. Nasečen se kuva u gotovom sirupu i konzervira ili izvadi iz sirupa, uvalja u šećer i osuši. Čaj od rizoma koristi se prilikom želudačnih tegoba i za zagrevanje tokom hladnih dana.

Anis je jednogodišnja biljka iz porodice štitarki. Biljka naraste do 70 cm, na tankom korenu. Donji listovi su ovalni, nazubljeni i na stabljikama, a gornji su manji i na peteljkama. Sitni žućkasti cvetovi oblikuju štitastu cvast. Plodovi su nabrane semenke jajastog oblika, duge od 2 do 4 mm. Potiče iz Egipta i sa Istoka. Uspeva svuda gde je umerena klima, a leta topla i duga.
 
    Anis je jedna od najstarijih poznatih začinskih biljaka. Od pradavnih vremena koristi se kao začin i kao lek. Rimljani su jeli anisove kolačiće, a rimske legije su ga pronosile širom Evrope.

Brojna alkoholna i okrepljujuća pića začinjavaju se anisovim esencijalnim uljima. Upotrebljava se i u proizvodnji bombona. U narodnoj medicini anis je antiseptik. Čaj se pije protiv prehlade, kašlja i bronhijalnih tegoba.