Anis je jednogodišnja biljka iz porodice štitarki. Biljka naraste do 70 cm, na tankom korenu. Donji listovi su ovalni, nazubljeni i na stabljikama, a gornji su manji i na peteljkama. Sitni žućkasti cvetovi oblikuju štitastu cvast. Plodovi su nabrane semenke jajastog oblika, duge od 2 do 4 mm. Potiče iz Egipta i sa Istoka. Uspeva svuda gde je umerena klima, a leta topla i duga.
 
    Anis je jedna od najstarijih poznatih začinskih biljaka. Od pradavnih vremena koristi se kao začin i kao lek. Rimljani su jeli anisove kolačiće, a rimske legije su ga pronosile širom Evrope.

Brojna alkoholna i okrepljujuća pića začinjavaju se anisovim esencijalnim uljima. Upotrebljava se i u proizvodnji bombona. U narodnoj medicini anis je antiseptik. Čaj se pije protiv prehlade, kašlja i bronhijalnih tegoba.

Alojzija je poluotporan, uspravan listopadni žbun. Zahteva osunčan položaj i propusno zemljište. Biljke mogu da se odseku nakon mraza i obično poteraju ponovo. Razmnožava se mekim zelenim reznicama ili onim koje su donekle drvenaste. Listovi se beru tokom sezone rasta i upotrebljavaju se sveži ili sušeni. Listovi imaju jak, svež limunast miris. Stavljaju se u biljne čajeve i slatkiše.

Gajeno kao ukrasni detalj sa ostalim biljkama u lejama ili između uređenog niza cvetnih leja u vrtu, lekovito i začinsko bilje dragocen je dodatak svakog vrta i svake bašte. Ono je uvek cenjeno zbog primene u kulinarstvu, kozmetici ili u lekovite svrhe ali istovremeno prestavlja i dekorativan baštenski biljni element. Iako neke od tih biljaka imaju najneobičnije cvetove, mnoge su interesantnije zbog atraktivnih listova, a gotovo sve vredi odgajati i samo zbog mirisa – od prodornog limunu sličnog mirisa matičnjaka do arome koromača i slatkog mirisa kamilice. Njihovom opojnom mirisu teško se može odoleti, pa tako nektarom ispunjeni cvetovi privlače pčele i leptire. Dakle, da bi ste upotpunili sliku spokoja začinskog i lekovitog vrta, svemu tome dodajte uspavljujuće zujanje insekata.

Detaljnije „Začinsko i lekovito bilje“