Palme su priznate kao najlepše i najdekorativnije sobne biljke, kao ukras ne samo u bogatom salonu već i u najskromnijoj sobici. One su rasprostranjene u celoj subtropskoj i tropskoj oblasti. Ima ih preko hiljadu vrsta i raznih oblika, manjih i većih, ali nisu sve pogodne za gajenje i negu u stanu. Krasi ih njihovo raznovrsno, široko, lepezasto i perasto lišće, koje može biti svetle ili tamno – zelene, žućkaste ili sivkaste boje. Kod nekih vrsta gornja strana je svetlija, a donja tamnije zelena, a kod drugih opet gornja i donja strana su iste boje, ali sve imaju tvrdo i kožasto lišće.

Detaljnije „Palma Kencija“

Ova neobična japanska palma često se zove Japanska sago palma. Ona sporo raste i ima praiskonski izgled biljke koja se nimalo nije promenila u poslednjih milion godina. Tamnozeleni meki listovi nalik su paprati, ali oni su u stvari čvrsti i žilavi. Listovi se otvaraju u rozetu koja izgleda kao mali braon ananas.

Japanska palma može da dostigne visinu do 2 metra, ali tako sporo raste da ako kupite biljku od 30 cm, činiće vam se kao da nikada neće biti visoka. Potrebna joj je dobra svetlost tako da se najbolje razvija u staklenoj bašti.
 
Svetlost: neophodno joj je puno svetlosti da bi izbacivala nove listove.

Detaljnije „Palma Cikas“

Markantna biljka krupnog lišća i upečatljivog izgleda – njene stabljike često su višestruko upletene. Ako je ne negujete izrašće u malo drvo ali redovnim podkresivanjem možete ograničiti njen rast i učiniti je izuzetno kompaktnom. Ovo je izdržljiva biljka koja odlično raste i u lošim uslovima, ali će biti lepa i bujna ukoliko je redovno negujete. Iz njenih cvetova razvija se jestiv plod sa ukusom kestena (mada ne uvek, ukoliko se biljka uzgaja u kući). Premda je bujna, ova biljka može se držati i u maloj saksiji visokoj svega 30 cm, a pogodna je i kao centralni ukras u staklenoj bašti ili dnevnoj sobi.

Detaljnije „Pašira“

To je suptropska biljka kojoj je potrebno mnogo sunca pa se često vidi kao samonikla biljka duž mediteranskih obala. Nalazi se i u suptropskoj Aziji i u Japanu. Ime je staro-grčko, kojim se koristio Dioscorides, ali poznatiji je pod imenom vrste Oleander. Pripada porodici Apocynaceae, a donešen je u Evropu 1956 godine.

 Oleandri su prelepe biljke, sa cvetovima u nežnim bojama: beloj, ružičastoj, purpurnoj i narandžastoj. Neke forme imaju jednostruke a neke dvostruke cvetove. Vrboliko lišće može biti sasvim zeleno ili lepo prošarano. Listovi su dugački i uski, pršljenasto nanizani duž stabljike, međutim, biljka je vrlo otrovna i ako se lišće jede, može prouzrokovati smrt životinja i ljudi. I cvetovi su otrovni. Ipak, oleandar je omiljen jer nema mnogo sobnih biljaka koje traže samo svetlo, toplo i prozračno mesto.

Detaljnije „Oleander“

Nolina raste veoma sporo. To, kao i njen egzotičan izgled objašnjava njenu vrlo visoku cenu. Međutim za razliku od ostalih egzotičnih biljaka, nolinu je veoma jednostavno negovati. Nolina potiče sa visoravni Meksika i Gvatemale. Već prvi pogled na biljku objašnjava njeno drugo ime (slonova noga). Zadebljani donji deo stabla zaista podseća na slonove noge.

Botanički gledano, nolina pripada porodici agava, te je jukin srodnik. Dugi tanki sivo-zeleni listovi rastu u obliku guste rozete na vrhu stabalca i spuštaju se do zemlje. U svojoj pradomovini biljka izraste gotovo do 10m visine. U sobnom uzgoju to, naravno nije moguće jer nolina raste veoma sporo. U svojoj postojbini biljka se prilagodila jakom suncu i dugim sušnim razdobljima. Stoga nije čudno da se lako može uzgajati.

Detaljnije „Nolina“