To je suptropska biljka kojoj je potrebno mnogo sunca pa se često vidi kao samonikla biljka duž mediteranskih obala. Nalazi se i u suptropskoj Aziji i u Japanu. Ime je staro-grčko, kojim se koristio Dioscorides, ali poznatiji je pod imenom vrste Oleander. Pripada porodici Apocynaceae, a donešen je u Evropu 1956 godine.

 Oleandri su prelepe biljke, sa cvetovima u nežnim bojama: beloj, ružičastoj, purpurnoj i narandžastoj. Neke forme imaju jednostruke a neke dvostruke cvetove. Vrboliko lišće može biti sasvim zeleno ili lepo prošarano. Listovi su dugački i uski, pršljenasto nanizani duž stabljike, međutim, biljka je vrlo otrovna i ako se lišće jede, može prouzrokovati smrt životinja i ljudi. I cvetovi su otrovni. Ipak, oleandar je omiljen jer nema mnogo sobnih biljaka koje traže samo svetlo, toplo i prozračno mesto.

Detaljnije „Oleander“

Nolina raste veoma sporo. To, kao i njen egzotičan izgled objašnjava njenu vrlo visoku cenu. Međutim za razliku od ostalih egzotičnih biljaka, nolinu je veoma jednostavno negovati. Nolina potiče sa visoravni Meksika i Gvatemale. Već prvi pogled na biljku objašnjava njeno drugo ime (slonova noga). Zadebljani donji deo stabla zaista podseća na slonove noge.

Botanički gledano, nolina pripada porodici agava, te je jukin srodnik. Dugi tanki sivo-zeleni listovi rastu u obliku guste rozete na vrhu stabalca i spuštaju se do zemlje. U svojoj pradomovini biljka izraste gotovo do 10m visine. U sobnom uzgoju to, naravno nije moguće jer nolina raste veoma sporo. U svojoj postojbini biljka se prilagodila jakom suncu i dugim sušnim razdobljima. Stoga nije čudno da se lako može uzgajati.

Detaljnije „Nolina“

Nidularijum spada u porodicu bromelija i pripada zajednici sobnih biljaka. Ima proširenu rozetu i na njenom ispupčenju se na niže razvijaju neobično lepi i bogato obojeni listovi, koji su na podnožju nešto širi, a prema kraju ivice kratko zaoštreni i vrlo sitno nareckani, u samoj sredini nešto kraći od spoljašnjih. Biljka raste više u širinu, tako da joj je širina u prečniku 30 cm, a visina svega 15 cm. Listovi su zeleni, preko toga obojeni braonkasto-crveno ili purpurno i žutim štraftama prevučeni. Cvet se razvija u jedan kratak čuperak, a u njegovoj sredini je nasađena rozeta. U sredini te rozete je jedno dublje ili pliće udubljenje u vidu levka. Cvet je beo, a pricvetni listići-brakteje crveni.

Maranta je biljka sa neobično krupnim ovalnim listovima koji su između lisnih žila-nerava prema vrsti različito išarani pegavim mrljama koje mogu biti bele, žute, tamno-zelene, ili nešto slabije tamno crvene-bakarne boje. Ova dekorativna sobna biljka je vrlo lepa, ali i dosta osetljiva. Mladi listovi izbijaju uvijeni nalik na cigaru. Zahteva toplu i svetlu prostoriju u kojoj je sobna temperatura od 16 do 20°C, ali od direktnog sunca se mora zaštititi. Pored toga, treba joj obezbediti dovoljno vlage i vlažnog vazduha. Treba, takođe, nekoliko puta dnevno, ustajalom mlakom vodom orošavati listove ali sa finim raspršivačem. Zalivati je treba oprezno i umereno, jer od prevelike vlage može da istruli korenov vrat i onda biljka ugine. Ovu osetljivu tropsku biljku treba stalno i preko leta držati u sobi na svetlom mestu, zaštićenom od direktnog sunca.

Detaljnije „Maranta“

Većina ljudi poznaje kardamon samo kao egzotični začin za kolače i peciva. Tek se odnedavno uzgaja kao sobna biljka jer bujno, bez reda raštrkano lišće, unosi u prostor posebno živost.
 
    Karadmom su poznavali i stari Rimljani. Arapi su trgovali ovom skupocenom mirođijom što potiče iz vlažnih brdskih šuma indijske pokrajine Malabar i ostrva Ceylon. Ova trajnica nalik trski, na dugim uspravnim peteljkama nosi kopljaste listove dužine 30 do 60 cm. Crvenskasti ili žućkasti cvatovi od kojih se kasnije razvija cenjeni plod tobolac, stoje gotovo na vodoravno raširenim metlicama. Nakon oprašivanja nastaju trobridni tobolčasti plodovi veličine lešnika koji se cene kao začin i lekovito sredstvo.

Detaljnije „Malabarski kardamom“